Me­đu sto­ti­nak po­ro­di­ca rom­ske i egip­ćan­ske po­pu­la­ci­je ko­je ži­ve u nik­šić­koj op­šti­ni ve­ći­na je so­ci­jal­no ugro­že­na. Ri­jet­ki me­đu nji­ma pri­ma­ju ma­te­ri­jal­no obez­bje­đe­nje po­ro­di­ce, a ve­ći­na pre­ži­vljava sa­ku­plja­ju­ći se­kun­dar­ne si­ro­vi­ne.
Dan za da­nom je ne­iz­vje­stan jer ga uglav­nom pro­vo­de na uli­ci. Pod Tre­bje­som, jed­nom od tri rom­ska na­se­lju ži­vi sa­mo­hra­na maj­ka Ani­ta Kra­sni­ći (33), sa pe­to­ro ma­lo­ljet­ne dje­ce. Ka­ko je „Da­nu” ka­za­la, nje­na po­ro­di­ca pre­ži­vlja­va od 90 eura ma­te­ri­jal­nog obez­bje­đe­nja. Od tog nov­ca pre­ži­vlja­va­ju de­set da­na, dok pre­o­sta­lih 20 da­na ona i naj­sta­ri­ji sin sa­ku­plja­ju se­kun­dar­ne si­ro­vi­ne, ko­jih je sve ma­nje u kon­tej­ne­ri­ma.
– Do pro­šle go­di­ne smo ži­vje­li u na­se­lju Zvje­ri­njak, ali na­kon ukla­nja­nja obje­ka­ta ka­ko bi ze­mlja bi­la vra­će­na vla­sni­ku, pre­se­li­li su nas u ove no­vo­i­zgra­đe­ne objek­te. Sa­mo smo ima­li go­le zi­do­ve, bez ko­ma­da na­mje­šta­ja. Pri­je de­se­tak da­na su nam do­bri lju­di iz kom­ši­lu­ka po­klo­ni­li dva sta­ra kre­ve­ta, da ne spa­va­mo na sun­đe­ri­ma, ko­je smo pro­na­šli na ot­pa­du. Tu­žno je da tu­žni­je ne mo­že bi­ti, ali šta ću ka­da po­mo­ći ni od ko­ga ne­mam, ka­že Ani­ta.
Pro­šlu zi­mu pro­ve­li su i bez špo­re­ta na dr­va. Umo­ta­va­li su se u će­bad da ne bi po­cr­ka­li od zi­me.
Ona po­ja­šnja­va da joj je još pri­je dva da­na ka­da je po­čeo da du­va sje­ve­rac u Nik­ši­ću, kom­ši­ni­ca po­zaj­mi­la sta­ri špo­ret na dr­va, ali dr­va ne­ma, već za ogri­jev ko­ri­sti gaj­be od vo­ća ili kar­ton­ske pa­ke­te ko­je sa­ku­pi na ot­pa­di­ma.
– Uz sve to ra­ču­ni za stru­ju nam do­la­ze astro­nom­ski, iako ne­ma­mo ure­đa­je. Ne­mo­gu­će je da si­ja­li­ce mo­gu po­tro­ši­ti to­li­ko mno­go stru­je, da mje­seč­no mo­ra­mo pla­ća­ti po 200 eura. Naj­te­že mi je od sve­ga što mo­ram dje­ci obez­bi­je­di­ti hra­nu, a ni­je­sam ka­dra za to. Fe­mi ko­ji ima pet­na­est go­di­na je naj­sta­ri­je di­je­te i ne li­bi se da obi­đe ne­ka­da i ci­je­li grad ne bi li sa­ku­pio ne­što se­kun­dar­nih si­ro­vi­na i pot­po­mo­gao kuć­ni bu­džet. An­drea (11), Vi­o­ca (9), Fi­dan (4) i Pen ko­ji ima go­di­nu i dva mje­se­ca ka­da im kr­če cri­je­va, tra­že da je­du i ne in­te­re­su­je ih što ne­ma. Glad oči ne­ma. Oni tra­že da je­du, pa ma­kar i par­če su­va hlje­ba, ka­že Ani­ta.
- Ne­ka­da dav­no su nas po­sje­ti­li so­ci­jal­ni rad­ni­ci, ali se sve za­vr­ši­lo na mo­joj žal­bi, i nji­ho­voj po­sje­ti, dok po­mo­ći ni­je bi­lo. I me­đu na­ma si­ro­ma­šni­ma po­sto­je oni si­ro­ma­šni­ji. Ka­da se po­moć do­di­je­li to pri­pad­ne opet, oni­ma ko­ji bo­lje mo­gu, dok nas naj­si­ro­ma­šni­je ne­ka­ko za­o­bi­đu – ka­že Ani­ta.
Ka­že da ne tra­ži pre­vi­še, pa bi se i pa­ke­tu hra­ne ob­ra­do­va­la. Ta­ko je uprav i bi­lo ju­če ka­da ih je po­sje­ti­la na­ša no­vi­nar­ska eki­pa i uru­či­la im po­moć Ban­ke hra­ne. Ani­ta ni­je skri­va­la odu­še­vlje­nje, već je ka­za­la da joj je to po­moć od ve­li­ke ko­ri­sti. Po­seb­no zbog nje­ne dje­ce.
– Ve­li­ko hva­la Ban­ci hra­ne i „Da­nu”– za­hval­na je Kra­sni­ći.
L.N.